FILM "OBRAZOVANJE" (Sve o jednoj devojci), 2009. po scenariju Nika Hornbija

„Prevaspitavanje pod umetničkom maskom: zašto Obrazovanje (2009) nije film, već moralna lekcija za poslušnost“

Film: An Education (2009), režija: Lone Šerfig.
Scenario: Nik Hornbi prema tekstu Lin Barber.
Uloge: Keri Maligan, Piter Sarsgard, Alfred Molina.

---

Postoje filmovi koji, bez obzira na festivalski sjaj i nominacije, od prvih minuta otkrivaju svoju unutrašnju konstrukciju: nisu tu da otvore i nametnu pitanja, već da obave moralni, pedagoški, didaktički posao. Obrazovanje je upravo takav film – pedagoška parabola pažljivo obložena britanskim šarmom, ali bez stvarne umetničke ambicije. Iako rađen po autobiografskom tekstu Lin Barber, uz scenarističku adaptaciju Nika Hornbija, film zapravo odustaje od idejne složenosti i svodi se na povratak u najudobniji konzervativni okvir.

Lone Šerfig režira glatko, gotovo dekorativno, sa nostalgijom prema pedesetim godinama u kojima se radnja odvija, ali iza te finoće stoji vrlo providna struktura: svet avanture i zabave prikazan je kao moralni pad, svet obrazovanja kao jedini oblik života koji ima smisla. Dženi, koju Keri Maligan igra disciplinovano i suptilno, dobija tek privid slobode. Sve što ona susreće izvan roditeljskog doma, gde osim često komičnih i rigidnih očevih pridika, uslovljenih skromnošću porodičnog budžeta, zapravo ne dobija ništa, i jednostranog školskog sistema, unapred je označeno kao greška. Čak i pre nego što zaplet počne, film odlučuje šta je ispravno, a šta pogrešno. U tom smislu, to nije drama, već spremna didaktika.

Hornbi, inače majstor ironije i humane slojevitosti, ovde nestaje. Njegov scenario klizi kroz unapred zadati luk: fascinacija – iskušenje – pad – pokajanje. Sve što bi moglo da uzdrma društvene norme ostaje izvan kadra. Umesto propitivanja rigidnog školskog sistema, ali mnogo više od toga - dosadnog života, umesto kompleksne slike ženskog odrastanja, želja i nada da se izađe iz zatvorenog i unapred determinisanog kruga, film nudi infantilizovan narativ u kojem se intelektualno sazrevanje svodi na povratak poslušnosti. U skladu s tim, svi likovi koji unose strast, humor ili život – Dejvid i njegova mala družina – prikazani su kao moralni prestupnici, gotovo demonske sile koje razaraju poredak.

Posebno je problematično kako je oblikovan lik Dejvida (Piter Sarsgard). Njegovo jevrejsko poreklo nenametljivo, ali jasno služi kao šifra: sofisticirani prevarant, manipulator, zavodnik koji ulazi u britanska domaćinstva da ih iskorišćava. U odsustvu bilo kakvog pozitivnog jevrejskog lika, ta etnička kodiranost postaje neizbežno opterećenje. Namera možda nije bila antisemitska (a možda i jeste), ali značenje to postaje: etnički prepoznatljiv negativac u moralnoj paraboli.

Kada se skine lep vizuelni omotač, film ostaje ideološki providan: propisuje smer, a ne postavlja pitanje. Sve što narušava monotoni, konzervativni poredak proglašeno je opasnošću; sve što potvrđuje akademski i društveni autoritet uzdignuto je kao jedina ispravna, prava životna istina. Nagrada na koju je film ciljao – potvrda sistema – i jeste bila u njegovoj idejnoj konstrukciji. Zbog toga je i odlikovan nominacijama: nije uznemirio nikoga ko nagrade dodeljuje.

Umetnost, međutim, nije poslušnost nego sumnja. Obrazovanje nije ni pokušalo da je u sebi zadrži.

Zbog toga, uprkos glamuru nagrada i festivalskoj svetlosti, ostaje tek lepo upakovana lekcija o tome kako ne treba razmišljati – već samo ponovo pristati.