Avanture iz kulture

Metanarativ, naratološki rizik i kritičarsko slepilo Film "Life Itself" (2018), koji je režirao i napisao Dan Fogelman, premijerno je predstavljen kao ambiciozna melodrama o ljubavi, slučajnosti i transgeneracijskom nasleđu trauma. Na glumačkoj listi izdvaja se nekoliko centralnih imena: Oskar Ajsak , Olivija Vajld, Antonio Banderas, Olivija Kuk. Iako je film kod većine kritičara dočekan uz prigovore o preteranom sentimentalizmu, narativnoj haotičnosti i dramaturškom neredu, takvi sudovi — ma koliko glasni — mahom promašuju suštinsku ravan dela. Naime, "Life Itself" nije konvencionalna porodična drama niti hronika slučajnosti, nego film koji se eksplicitno upisuje u polje književne i filmske teorije, zapravo polemiše sa njom: sa naratologijom, metafikcijom i naročito problemom nepouzdanog pripovedanja. Drugim rečima, film je narativna laboratorija, a ne melodramski „kolaž“, kako ga uglavnom doživljavaju. Kritika mu, dakle, često prilazi pogrešnim instrum...

Jedna od najvidljivijih transformacija savremene politike jeste njeno tiho, ali suštinsko pretvaranje u servis krupnog biznisa. Taj proces nije ograničen samo na pojedine regione: on je globalan, ali u takozvanim tranzicionim društvima poprima naročitu ogoljenost. Dok se na površini vodi simulacija ideoloških sukoba, suština političkog delovanja sve se jasnije premešta ka jednom cilju – obezbeđivanju prednosti za ekonomski najmoćnije aktere, često na direktnu štetu građana. IDEOLOGIJA KAO DEKOR: KAKO SU LEVICA I DESNICA ODUSTALE OD SOPSTVENIH POLAZIŠTA Politički spektar u nominalnom smislu i dalje postoji, ali njegova funkcija odavno nije programska, nego distributivna: obezbediti različite narative kojima se prikrivaju istovetni interesi. Savremena levica, koja bi trebalo da bude korektiv nejednakosti, sve češće izbegava ekonomska pitanja. Umesto fokusiranja na raspodelu moći i resursa – na rad, siromaštvo, obespravljenost i socijalne barijere – ona se okreće identitetskim...

U svakom postupku odlučivanja — bilo da se odvija u preduzeću, u okviru porodice, ili u nekoj formalnijoj instituciji — postoji elementarna obaveza: oni koji odlučuju moraju biti temeljno i pravovremeno upoznati sa svim relevantnim činjenicama. Ne samo iz formalnih razloga, već zato što su ljudske sudbine previše krhke da bi zavisile od nečijeg neznanja, brzopletosti ili, još gore, predrasuda. U praksi se, međutim, često dešava upravo suprotno. Oni koji odlučuju dobiju materijale dan ranije, uoči sastanka, ročišta ili sednice, na kojoj treba da zaključe šta je istina, a šta nije. U takvim okolnostima, o kakvoj se istini uopšte može govoriti? Još je opasnije kada optužbe deluju uverljivo samo zato što su podržane nekom internom hijerarhijom ili društvenim autoritetom. A da li se iko tada zapita: šta ako je sve to neodrživo, ne samo logički, već i pravno? Šta ako je nečija reč teža samo zato što se nalazi na „pravoj“ poziciji? Šta ako je optužba rezultat ličnih netrpeljivosti...

https://anyflip.com/wrqmx/hdjz/