Avanture iz kulture

Пише: Милан Станковић Да ли су и код нас рађена истраживања слична онима на водећим светским универзитетима о вези између демократије, животног стандарда, квалитета живота и економског раста? Јасно је да економски раст не мора увек да буде повезан са демократским уређењем – примери неких великих и утицајних земаља то показују – али је тешко порећи да демократија суштински не утиче на квалитет живота грађана. Студенти друштвених и политичких наука нарочито могу приметити како институције, транспарентност и могућност контроле власти обликују економску стабилност, свакодневну сигурност, индивидуалне слободе и поверење у систем.  Овде се намеће кључно питање: шта разликује друштва у којима демократија заиста доноси благостање (попут западноевропских или америчког) од оних која је само формално прихватају? Нужан услов Савремена компаративна истраживања, економске анализе и историјско искуство указују на једну релативно стабилну чињеницу: највиши животни стандард, најпоуздани...

Пише: Милан Станковић У времену у којем се реч „вредности“ најчешће своди на маркетиншку декорацију, а „став“ се мења у складу са осцилацијама дневне користи, доследност делује као архаична категорија. Ипак, управо та „архаика“ представља једно од најмоћнијих људских својстава. Далеко од тога да обећава непогрешивост, она само ствара простор за смисленост деловања, поверење и предвидивост. Доследност никада није била једнака тврдоглавости, нити је одсуство промене: она је способност да се истраје у ономе што је иманентно разумно и вредносно оправдано, уз једнако важну спремност да се грешка призна кад аргументи то захтевају. Доследност као темељ васпитања У педагогији, доследност је далеко више од примене дисциплинских правила; она је предуслов социјално-емоционалног развоја детета. Нека истраживања у области развојне психологије годинама показују да деца која одрастају у окружењу у којем су правила јасна и стабилна, а реакције одраслих предвидиве, развијају боље саморегула...

Пише: Милан Станковић Смрт великог британског драматичара Тома Стопарда означава крај једне од најлуциднијих интелектуалних епоха у савременој драми. Мало је аутора који су успели да, попут њега, споје филозофску акрибију, историјску свест и језичку виртуозност у форму која је остала радикално позоришна, нераскидиво везана за сцену као лабораторију свести. Отишао је један од највећих драматичара британског позоришта, угасила се једна од аутентичних веза између (пост)модерне драме и њених европских егзистенцијалистичких, емигрантских, а понекад и трауматичних корена. Рођен у Чехословачкој као Томаш Штрауслер, избегличко дете које је бежало од нацистичке окупације, Стопард је носио двоструко наслеђе: искуство историјске катастрофе и суштинску осетљивост за слободу као темељ људске егзистенције. Та матрица — траума историје и инстинкт за слободу — постала је филозофска подлога његове драме. Драматургија као мисаона архитектура Његов успон почиње драмом „Розенкранц и Гилденстер...

Metanarativ, naratološki rizik i kritičarsko slepilo Film "Life Itself" (2018), koji je režirao i napisao Dan Fogelman, premijerno je predstavljen kao ambiciozna melodrama o ljubavi, slučajnosti i transgeneracijskom nasleđu trauma. Na glumačkoj listi izdvaja se nekoliko centralnih imena: Oskar Ajsak , Olivija Vajld, Antonio Banderas, Olivija Kuk. Iako je film kod većine kritičara dočekan uz prigovore o preteranom sentimentalizmu, narativnoj haotičnosti i dramaturškom neredu, takvi sudovi — ma koliko glasni — mahom promašuju suštinsku ravan dela. Naime, "Life Itself" nije konvencionalna porodična drama niti hronika slučajnosti, nego film koji se eksplicitno upisuje u polje književne i filmske teorije, zapravo polemiše sa njom: sa naratologijom, metafikcijom i naročito problemom nepouzdanog pripovedanja. Drugim rečima, film je narativna laboratorija, a ne melodramski „kolaž“, kako ga uglavnom doživljavaju. Kritika mu, dakle, često prilazi pogrešnim instrum...

Jedna od najvidljivijih transformacija savremene politike jeste njeno tiho, ali suštinsko pretvaranje u servis krupnog biznisa. Taj proces nije ograničen samo na pojedine regione: on je globalan, ali u takozvanim tranzicionim društvima poprima naročitu ogoljenost. Dok se na površini vodi simulacija ideoloških sukoba, suština političkog delovanja sve se jasnije premešta ka jednom cilju – obezbeđivanju prednosti za ekonomski najmoćnije aktere, često na direktnu štetu građana. IDEOLOGIJA KAO DEKOR: KAKO SU LEVICA I DESNICA ODUSTALE OD SOPSTVENIH POLAZIŠTA Politički spektar u nominalnom smislu i dalje postoji, ali njegova funkcija odavno nije programska, nego distributivna: obezbediti različite narative kojima se prikrivaju istovetni interesi. Savremena levica, koja bi trebalo da bude korektiv nejednakosti, sve češće izbegava ekonomska pitanja. Umesto fokusiranja na raspodelu moći i resursa – na rad, siromaštvo, obespravljenost i socijalne barijere – ona se okreće identitetskim...

U svakom postupku odlučivanja — bilo da se odvija u preduzeću, u okviru porodice, ili u nekoj formalnijoj instituciji — postoji elementarna obaveza: oni koji odlučuju moraju biti temeljno i pravovremeno upoznati sa svim relevantnim činjenicama. Ne samo iz formalnih razloga, već zato što su ljudske sudbine previše krhke da bi zavisile od nečijeg neznanja, brzopletosti ili, još gore, predrasuda. U praksi se, međutim, često dešava upravo suprotno. Oni koji odlučuju dobiju materijale dan ranije, uoči sastanka, ročišta ili sednice, na kojoj treba da zaključe šta je istina, a šta nije. U takvim okolnostima, o kakvoj se istini uopšte može govoriti? Još je opasnije kada optužbe deluju uverljivo samo zato što su podržane nekom internom hijerarhijom ili društvenim autoritetom. A da li se iko tada zapita: šta ako je sve to neodrživo, ne samo logički, već i pravno? Šta ako je nečija reč teža samo zato što se nalazi na „pravoj“ poziciji? Šta ako je optužba rezultat ličnih netrpeljivosti...