Avanture iz kulture

Roman "Zli dusi" ( Demoni) Fjodora Dostojevskog, kroz svoje kompleksne likove i filozofske dileme, predstavlja duboku kritiku ruskog društva 19. veka, a naročito nihilizma, koji se u tom periodu širio među mladim intelektualcima. Glavni junaci romana — Nikolaj Stavrogin, Petar Verhovenski, Kirilov, Šatov i drugi — nose ideje i unutrašnje konflikte koji ih vode ka tragediji i destrukciji. U središtu ovog romana je pitanje gde se završava lična sloboda i odgovornost, a počinje moralna i društvena obaveza. Verhovenski, kao ključna figura nihilističke grupe, manipuliše svojim sledbenicima, koristeći nihilizam kao oruđe za stvaranje anarhije i rušenje svih postojećih vrednosti. Njegov glavni cilj nije samo politička pobuna već i zločin koji će povezati članove grupe: on planira da ih zajedničkim ubistvom obaveže na ćutanje i lojalnost. Verhovenski veruje da će, kroz zločin i osećaj krivice, još čvršće povezati nihilističku grupu, jer će ih zajednički čin obavezati da s

Povodom godišnjice rođenja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, 11. novembra, možda još jednom treba ponoviti da je reč o jednom od najkompleksnijih književnih umova u bogatoj i složenoj literarnoj istoriji sveta. Dostojevski jeste bio sjajan romanopisac, ali isto tako i umetnik i filozof, i istraživač  ljudske prirode i psihe, autor čije su misli i dela na mnogo načina aktuelni i danas, gotovo vek i po nakon njegove smrti. Život, pun turbulencija, unutrašnjih borbi i dubokih, gotovo "nepodnošljivih" uvida u ljudsku psihu, što podrazumeva i njene opake devijacije, utisnuo je trajne pečate ne samo u rusku književnost već i u književnost čitavog sveta. Njegov stil i postupak su poput reke-ponornice koja potajno, nekad "podmuklo", teče ispod površine, otkrivajući slojeve patnje, moralne dileme, neskladne ljubavi, a iznad svega neprestanu borbu između dobra i zla, sa ishodom koji nam možda i ne prija. Nema čistih linija, nema jednostavnih odgovora. Dostojevski

“Kada sam bila mlada, bila sam siromašna. Nakon godina mukotrpnog, iskrenog i pažljivog rada, više nisam mlada.” Ova ironična izjava starice sa slike u svojoj jednostavnosti nosi težak i univerzalan uvid: rad i trud, koji su nam predstavljeni kao putevi do poboljšanja života, često nas vode nazad na isto mesto s kojeg smo krenuli – samo smo, na kraju, stariji i iscrpljeni. Pitanje smisla i vrednosti takvog životnog ciklusa leži u osnovi kako Kamijevog "Mita o Sizifu", tako i  romana "Faktotum" Čarlsa Bukovskog. Dok Kami pronalazi filozofski mir u apsurdnom zadatku, Bukovski ga koristi kao osnovu za crni humor i satiru, prikazujući koliko je besmisleno izlagati se iscrpljujućem radu kada se na kraju vraćamo na tačku s koje smo krenuli – bez većih materijalnih ili emocionalnih dobitaka. Kamijev "Mit o Sizifu": Prihvatanje apsurda U "Mitu o Sizifu", Alber Kami koristi priču o Sizifu, mitskom kralju osuđenom da zauvek gura kam

Savremena američka književnost, u romanima i pripovetkama, otvara duboke kanale komunikacije između autora i čitaoca, kroz koje se reflektuju složeni i često uznemirujući fenomeni modernog doba. U vremenu ubrzanih tehnoloških inovacija, političkih previranja i društvenih polarizacija, književnost postaje i estetski i intelektualni alat za razumevanje vremena u kojem živimo. Ona nam pomaže da dešifrujemo kako nas digitalni svet oblikuje, kakve posledice ima globalizacija i na koji način se individualni identitet suočava sa društvenim i političkim krizama. Jedan od autora koji duboko istražuje teme modernog društva je Pol Oster, čija se dela bave  krizom identiteta i gubitkom smisla u postmodernom, fragmentiranom svetu. Njegovo delo "Njujorška trilogija" (1987) bavilo se temama samoće, potrage za identitetom i jezičke krize u urbanom pejzažu, ali njegovi kasniji romani, poput "4 3 2 1" (2017), razrađuju istorijske preokrete i individualne sudbi

"Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loši”... Pod dva — što je mnogo važnije — mislim na sklonost da se čovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajući je izvan dobra i zla, i ne priznavajući nijednu drugu dužnost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme mešati sa patriotizmom. Obe reči se obično koriste u tako neodređenom smislu da se svaka definicija može osporiti, ali čovek mora napraviti razliku između njih pošto su u pitanju dve različite i čak suprotstavljene ideje. Pod „patriotizmom” mislim na privrženost određenom mestu i određenom načinu života za koje čovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji želja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturološki. Nacionaliz

Artur Miler, jedan od najznačajnijih američkih i svetskih dramatičara, svojom intelektualnom snagom, umetničkim talentom, dramaturškom veštinom i osećajem za društvenu pravdu ostavio je neizbrisiv trag u istoriji pozorišta. Njegova dva ključna dela, "Veštice iz Salema" (The Crucible) i "Smrt trgovačkog putnika" (Death of a Salesman), predstavljaju vrhunac dramaturgije 20. veka, postajući univerzalne parabole o ljudskoj slabosti, strahu, manipulaciji, kolektivnoj histeriji, zabludama, pohlepi i čežnji za smislom. Milerov dramaturški postupak počiva na konceptu sukoba kao osnovnog pogonskog mehanizma dramske strukture.  U "Vešticama iz Salema," sukob se oblikuje kroz paranoju koja zahvata mali puritanski grad, gde se verski fanatizam i kolektivni strah pretvaraju u smrtonosno oružje protiv nevinih. Kroz suđenje vešticama, Miler stvara alegoriju na McCarthyjevu hajku na komuniste u Americi 1950-ih godina. No, dramatičnost ove tragedije nadilazi ko