Avanture iz kulture

Letovanja osamdesetih nisu ličila na ova današnja — bez Instagrama, bez air conditiona, bez gluten free pizze. Bio si srećan ako imaš šator i dušek koji ne ispušta vazduh. A ja sam imao šator. I to kakav! Bio je to moj prvi odlazak na kampovanje, u Platamon, grčki gradić u blizini planine Olimp. I sve je bilo veliko: sunce, more, talasi, ambicije. Samo je moj šator bio mali. Tačnije – prilično neobičan. Neki stari, poderani primerak iz porodične arhive, verovatno poslednji put korišćen tokom neke od bitaka u Drugom svetskom ratu, lepljiv, i sa tragovima nečega što je mirisalo na živinu i perje. Možda je nekad i bio deo kokošinjca. Uz to, nisam imao vreću za spavanje, pa sam poneo dušek na naduvavanje i jedno ćebe – sirotinjski, ali dostojanstveno. Umesto ranca, nosio sam putnu torbu, umesto letnjih espadrila, cipele za ranu jesen. Nas četvorica – trojica studenata i ja, još uvek srednjoškolac, krenuli smo vozom, s entuzijazmom mnogo većim od prtljaga. Sanjali smo...

Rovinj je bio kao pozornica na kojoj se igralo sve ono što Beograd leti zaboravi da bude. Ulice tesne i kamenite, more modro kao mastilo, a mirisi – vino, riba, smokve i poneka znojna avantura. Zvali su ga Mali Beograd jer je osamdesetih pola beogradske kulturne elite tamo letovalo. Ja se dobro sećam, recimo, Antonija Luleta Isakovića koji je sa društvom sedeo u bašti restorana u centru Rovinja, a pamtim i prelepu i uvek nekako tajanstvenu slikarku Olju Ivanjicki koja je sa dugom plavom kosom poput vile, ponekad i u društvu zgodnog džentlmena, šetala uz obalu. Mi nismo bili iz elite, ali smo zato došli u punom sastavu – devetorica, gotovo svi pri kraju srednje škole, gladni mora, leta i, naravno – devojaka. Stanovali smo skromno, kao što i dolikuje letnjim avanturistima bez stalnih prihoda i s viškom entuzijazma. Jeli smo Kod Nišlije , u odličnom restoranu u centru Rovinja, gde su se služila domaća jela i pravi roštilj, a tanjiri bili porculanski, kao u svakoj kući u kojo...

Nekada, dok je leto još imalo ukus pravog leta, a deca nisu nosila telefone već klikere u džepovima, ja sam tokom letnjeg raspusta odlazio u Negotin. Vozom, autobusom, peške ako treba – samo da stignem. Jer tamo su bili moji letnji rođaci, miris prženih paprika s tavanskog prozora i ulični turniri gde je lopta imala veći značaj od problema sa državnim budžetom. Tamo sam prvi put čuo kako neko izgovara rečenicu sa stavom jednog profesionalnog sportiste – a imao je jedva dvanaest godina i nadimak koji zvuči kao da je došao pravo iz neke italijanske serije treće klase: Krdža. Igrali smo fudbal na terenu ispod crkve, sunce je peklo, znoj curi, a Krdža, taman da primi loptu, stane, zadiše se, i reče sudbonosno, kao što neki kažu kad ih žena više ne razume: „Nisam sada u karijeri.“ O, bože. Niko od nas nije bio "u karijeri", ali smo momentalno razumeli šta je hteo da kaže. Bio je to poetski način da se kaže – ne da mi se danas. Ne ide mi. Negotin je tih ...

Postoje trenuci u životu koji izgledaju beznačajno dok se dešavaju. A onda, as time goes by, postanu veći od epoha, značajniji od godina, jači od celih decenija. Ne znamo kada će naići. Ne pišu se unapred, ne javljaju se trubom ni fanfarama. Obično dođu tiho — na klupi pored mora, u vreloj noći koja miriše na so, smolu i mladost. Bilo je to pre četrdeset leta. Dubrovnik. Nas trojica, studenti, ranjivo mladi i moćni u svojoj nevinosti prema svetu. Dvojica sa Poljoprivrednog fakulteta i ja, budući novinar, profesor književnosti i tragač za smislom. Gitara u krilu, pesma u glavi, srce koje još uvek veruje da je svet šansa, a život obećanje. Sedeli smo noću satima na toj jednoj klupi, ona je postala naše pozorište, naša bina, mesto susreta sa sobom i sa drugima. Ljudi su dolazili i odlazili. Pridružila su nam se i još dvojica momaka iz Beograda — jedan će postati moj kolega, drugi reditelj kojeg će gledati hiljade. Tada smo svi bili isti — nasmejani, nesigurni, neiskusni, pu...

„Тирјанству стати ногом за врат — то је људска дужност најсветија!“ — стих који смо као ученици, импресионирани и пуни идеала, понављали на часовима књижевности, данас звучи као крик. Да ли је то у савремено доба само поетски украс и романтична патетика? Или пак ударац у темељ сваког облика моралне пасивности? Његош свакако пише овај стих да би величао хероизам, но, рекло би се, много више од тога - да би оголио страх и саучесништво. Његова порука јесте и о војничкој храбрости — али пре свега она  је суд о људима који виде неправду и окрећу главу. Вук има право на овцу, као што тиранин има право на слабог човека, каже Његош непосредно пре овог стиха. Али има ли право човек да остане овца? Ево, ту се отвара стварни данашњи интелектуални понор "Горског вијенца" — не у томе ко је вук, већ у томе ко пристаје да буде овца. У свету у коме се насилници промовишу као „успешни“, а понизност и ћутање као „мудрост“, Његошев стих удара као шамар: ко не стане за врат тиранији ...

Postoji tamni predeo u čoveku, neosvetljen razumom, gde se granice između interesa, straha i sadizma brišu. Taj predeo je mesto gde ljudi sistematski i svesno uništavaju tuđe živote, često sa dozom uzbuđenja, zadovoljenja, pa i radosti. Pitanje koje sledi prirodno, ali retko iskreno biva postavljeno jeste: zašto? Ne kako to čine, ne kojim sredstvima, nego – zašto to uopšte žele? Najpre, pokušajmo da razložimo motivaciju. Jedna mogućnost jeste interes – materijalni, statusni, politički. Ljudi gaze druge da bi napredovali, jer veruju da sistem ne nudi dovoljno za sve. Hobs bi ovde rekao da je čovek čoveku vuk, prirodno stanje je rat svih protiv svih, i borba za opstanak je opravdanje za sve. Ali ovo tumačenje objašnjava samo jednu dimenziju: proračunatu okrutnost. Druga mogućnost je strah – od vlastite beznačajnosti, od gubitka kontrole, od društvenog pada. U tom svetlu, progon drugih postaje mehanizam odbrane: ako mučim, ne mogu biti mučen. Mišel Fuko je u "Nadzirati i ...